Ako smo otvoreni, svaka veza može biti podjednako važna
Fatalna. Velika. Najveća. Sudbinska. Ljubav mog života. Uz osobu koja je ostavila najviše traga u našem životu vezuju se najjači epiteti, podižemo je na pijedestal, ostaje nedostižna za sve koji žele da nam se približe. O njoj se najviše priča i istovremeno najdublje ćuti, u zavisnosti od toga da li je i koliko trajala i u šta se vremenom pretvorila. Velike ljubavi opisane su u literaturi, oživljene na filmu, o njima se peva... One su najstrasnije, najnežnije, najinspirativnije, nesagledivi izvor radosti i nepregledne tuge. Ali, pitanje koje se nameće je da li su one tako velike zbog konkretne osobe, koju smatramo našom najvećom ljubavlju ili zbog toga što volimo samo ljubav, želimo da nas vole i da nekoga volimo? Delimičan odgovor odavno je dao Platon, rekavši da je slep onaj ko voli zbog ljubavi.
Posmatrajući roditelje učimo kako ljubav "funkcioniše". Kada odrastemo, nesvesno usvojeni obrasci utiču na naš izbor partnera. Zato ćemo biti skloni da kao najveću ljubav usvojimo baš onu koja je najsličnija onome što smo u detinjstvu smatrali idealnim primerom. Odabraćemo partnera koji se najbolje uklapa u sliku koju već imamo. I što se partner više uklapa, bićemo skloniji da baš tu vezu idealizujemo i proglasimo za onu pravu.
Ljubavi u zrelijim godinama su realnije ili bi bar trebalo da budu. Usled poruka okoline često verujemo da, ako nismo "bezglavo" zaljubljeni, to nije to. Međutim, realnost u emocijama je posledica iskustava i zrelosti, pa je veza mnogo bolja i zdravija. Prava ljubav meri se kvalitetom odnosa, a ne intenzitetom osećanja. Kada dostignemo zrelost, u odnosu sa partnerom tražimo dobru komunikaciju, uzajamnost u emocijama, dok smo u mladosti skloni da zaljubljenost pomešamo sa ljubavlju i da smatramo partnera savršenim, što je iluzija koja će se pre ili kasnije raspršiti. U zrelijim godinama tražimo nekoga sa kim možemo da živimo, ko će nam biti partner i podrška, ko će nam dati savet, a ne rešenje.
Svako može da odabere da li će i koju ljubav nazivati najvećom, ali bila ona najveća ili nešto manja, pravo pitanje je koga mi zapravo volimo? Kada je neko zatvoren i ne dopušta nam da ga zaista upoznamo, mi i ne znamo koga volimo. Neuzvraćena ljubav nije prava, jer volimo sliku osobe koju smo sami naslikali. Stvarno možemo voleti tek kada poznajemo nečije mane i vrline, nekoga sa kim smo bliski.
Velika ljubav je ona koja preživi test svakodnevice, zajedničkog života, uspešne komunikacije, plaćanja računa, pranja sudova, menjanja pelena, ustajanja u pola noći da se nahrani i uteši dete koje plače i izbacivanja smeća. Tačno je da nikada nećemo saznati da li bi ta ljubav koju smo proglasili velikom prošla taj test, ali ako se veza okončala zbog nesporazuma i sujeta, verovatno ne bi. Ako dvoje ljudi ima dobru osnovu za pravu ljubav, najčešće intenzivno rade na tome da odnos sačuvaju.
novosti.rs
Komentari